Bojana Kwiek

Noćima te sanjam pa se u snu budim

tvoj lik na zidu vidim

crna kosa, crne oči

varljivi osmeh

znoj kreće

srce ubrzano kuca

dah ponestaje

lice bledi.

Postao si noćna mora.

Uzimam gitaru i uz čašu vina

nazdravljam za prošlost

za nas.

Dozivam te pesmom

glas mi drhti dok pevam

suze same kreću.

Nema te!

Nema nas!

Gde smo sada mi?

Gde je sada naš spas

kad nas steže tuga?

Pesma mi je lek

da izleči rane

duboke na srcu što leže

plamen vatre ugasiti neće

ova čaša puna

radosti i teške čežnje.

Dozivam te pesmom

a sneg beli ponovo veje

vatra u kaminu gori jače.

Plakala bih al’ nesmem

ovo srce utihnuti se ne da.

Borim se sa bolom

što u meni tinja

dok žudnja narasta.

Nestali smo

melanholija je sad moj drugi dom.